ДУНАВСКА У НОВОМ САДУ, САСТАВЉЕНА ОД ПОГЛАВЉА ЈЕДНЕ СВЕТЛЕ ИСТОРИЈЕ Улица српске књиге Данас је то место изласка Новосађана, незаобилазна туристичка траса. А од друге половине XVIII до почетка XX века у најстаријем делу ове улице, на простору не дужем од две стотине метара, радило је српских штампарија, књижара и књиговезница колико никада није на једном месту у целој националној повести. Тим књигама, календарима и часописима дичимо се и данас. И тешко је рећи да ли је ову улицу лепше прелистати или препешачити
Пише: Ђорђе М. Србуловић
Фотографије: Милан Коњевић и Архива НР
Гледајући је како се лењо испружила, главе наслоњене на Владичански двор, а ногу загњурених у Дунав, човек би тешко могао да претпостави какав значај и улогу је Дунавска улица имала у историји Новог Сада, Пречанске Србије, Србије и српског народа уопште. У вишедимензионалности њеног значаја и мноштву историјских улога, издвојићемо само једно поглавље: од друге половине XVIII до почетка XX века, у најстаријем делу ове улице (од Владичанског двора до улаза у данашњи Дунавски парк), на простору не дужем од 200 метара успешно је радило највише српских штампарија, књижара и књиговезница у целој српској повести. Причаћемо о њима хронолошки – по времену како су се појављивале, и нумеролошки – по бројевима кућа у којима су њихови власници живели и радили.
КАУЛИЦИЈЕ
Почело је са посрбљеним Цинцарем – Дамјаном Стефановићем Каулицијем (1760-1810), који је био родоначелник књижарства у Новом Саду. Породица се из Арада, где је Дамјан рођен, преселила у Нови Сад, у ком надарени момак завршава граматикалне школе. У Будиму, Бечу и Пожуну изучава књиговезачки занат, којим и започиње да се бави, без дозволе власти, у Новом Саду. На месту данашњег Владичанског двора имао је кућу у чијем су приземљу биле књижара и књиговезница, а на спрату стан у ком је живео са породицом. Ангажовао га је и Магистрат, за који је повезивао пореске књижице, а бавио се и трговином књигама. Из Русије, у коју је често путовао, доносио је (боље је рећи – увозио је) књиге, које је, уз писану препоруку митрополита Стратимировића, продавао широм Карловачке митрополије. Био је и један од првих српских издавача – прва књига коју је издао била је Песни различнија на господскија празници. Покушао је да отвори српску штампарију, али без успеха.
Започети књижарски посао постао је породични, јер су га наставили син Константин, те унук Јован. Нарочито су успешни били у трговини књигама. Константин је први покренуо издавање и штампање годишњих календара, а у Пешти је објавио прву частицу (број) Летописа – данас Летописа Матице српске, најстаријег живог књижевног часописа на свету.
На жалост, током српско-мађарског рата, 1848/49, када су мађарске побуњеничке трупе топовима са Тврђаве разориле стари Нови Сад, 12. јуна 1849. уништена је кућа Каулицијевих, као и књижара са еспапом.
КОД БЕЛОГ ЛАВА
Још значајнији је други посрбљени Цинцар – Емануил Јанковић. Рођен у Новом Саду око 1758, по завршеној Словенско-латинској гимназији владике Висариона одлази у Хале, на студије медицине. Али, књижарство га је више занимало, па више времена проводи учећи овај занат него медицину, од које ће убрзо и одустати. Важно је рећи – у томе можда и лежи тајна Јанковићеве посвећености књижарству – у Халеу постаје најбољи ученик Доситеја Обрадовића, а самим тим следбеник секуларног и рационалног просветитељства. Потреба да што боље овлада вештинама књижарског заната воде га у Беч и Лајпциг. Нарочито много времена проводи у Прагу, где учи код Јана Михала Сама, у Мостецкој улици. После смрти мајстора Сама, Јанковић од његове удовице откупљује француско-немачку књижару. Иако није добио дозволу за отварање прве ћирилске и српске штампарије, објавио је неколико књига на српском језику и тако постао први савремени српски издавач. Штампао је и први каталог књига – и то оних које је имао у продаји у књижари, али и оних које је набављао са разних страна и продавао. Како није имао дозволу за штампарију, морао је да одустане од намере да покрене и штампа часопис на српском језику.
Од књига је доста лоше живео, па му је велика подршка био Доситеј, који је Јанковића сматрао својим најбољим учеником и често га је материјално помагао. Јанковић је умро у Суботици, 1791, где се затекао путујући из Беча у Нови Сад. Његов посао наставиће браћа Јован и Петар, а дозволу за отварање српске штампарије добиће тек братанац Павле. Било је то 1836. године. После смрти Павла Јанковића, ову књижару, сада најпознатију, преузима Петар Стојановић. Да ли је остао у истој кући – није познато.
На фасади куће „Код белог лава” постављена је спомен-плоча која сведочи о Јанковићу.
ЧИТАОНИЦА, МАТИЦА, АРСА ПАЈЕВИЋ
Централна тачка српског књижарства у добу о којем пишемо била је кућа на броју 1 у Дунавској улици. У њој ће, између осталог, једно време бити – и то до гашења – Српска читаоница. Ова српска институција, основана још 1844, налазила се на истој адреси и у периоду између два светска рата. Током Другог светског рата њен рад је одобрен, што је сматрано чудом, јер српске културне институције и установе нису добијале дозволу за рад мађарских окупационих власти. На првој скупштини током рата, 1942, дотадашњи председник, прота Алимпије Поповић, поднео је оставку, а на његово место је изабран Милан Л. Поповић, новинар, уредник окупационе Нове поште и посланик у мађарском парламенту. По окончању рата, Поповић је стрељан, прота Алимпије постаје први председник Народноослободилачког одбора Новог Сада и нови-стари председник Читаонице. Покушао је да одржи Читаоницу, али ни комунистичке власти за српске институције нису имале слуха: угашена је 1958, односно припојена Градској библиотеци, која се и данас налази на овој адреси.
Кућни број од значаја за српску књигу је и 14: од 1865. до 1869. у кући под овим бројем била је смештена Матица српска. Било је то у дому Светозара Милетића.
Један од симбола српског издаваштва и веома заслужан за ширење култа Црне Горе у Новом Саду, велики добротвор и задужбинар, а и много тога још – био је Арса Пајевић (1841-1905). Од почетака у штампарији Данила Медаковића, потом рада у штампарији владике Платона, београдској Државној штампарији, те српској задружној штампарији, израстао је у врсног штампара и издавача. По повратку из Црне Горе у Нови Сад, 1876, купује штампарију од др Јована Суботића и усељава се у Дунавску број 1. Кућу је касније завештао Српској гимназији, а штампарију ће продати, 1895, Ђорђу Ивковићу. Треба рећи и то да је др Суботић у својој штампарији, на овој истој адреси, издавао популарни политички дневни лист Народ. Арса Пајевић је био Змајев издавач све док се по питању „Туцинданске трагедије” – убиства Мише Димитријевића – нису трајно разишли. Остао је познат као издавач књига за народ и популарних часописа: Невен, Стармали, Илустрована ратна кроника 1877-78, Јавор, Браник, Српски Сион, календара: Орао, Царић и другога. Велики поштовалац „Српске Спарте”, штампао је мноштво дела из Црне Горе, па и прво комерцијално издање Балканске царице књаза Николе. Пајевићева кућа била је дом црногорске аристократије онога доба: Марка Миљанова, сердар Јанка и многих других. Одликован је и од књаза Николе и од краља Александра Обреновића. Пајевићева књижара била је својеврсни национални културни центар у ком су се окупљали многи књижевници, сликари, глумци... Код њега је занат учио Геца Кон, али и други, попут Светислава Цвијановића.
После смрти Арсе Пајевића, 1905, Светозар Огњановић (1869-1927) преузео је и успешно водио Пајевићеву књижару. На почетку Првог светског рата, мађарски националисти упали су у књижару и потпуно је демолирали. Процењена штета била је огромна. Наставио је да ради после рата, а његова књижара остала је, по традицији започетој још у Пајевићево време, национални културни центар. Уз малу надокнаду, ту су се давале књиге на читање.
ЈОЦИЋ, ФУКС, ИВКОВИЋ
Своју књижарско-издавачку делатност Лука Јоцић (1839-1926) започео је „ни близу књизи”. Овај рођени Сентомашанац био је војник од каријере, али је ту службу напустио у 31. години, када постаје управник добара највеће српске задужбинарке Марије Трандафил. Тиме је уведен у горње слојеве друштва, где се изузетно добро снашао. За издаваштво га је заинтересовао лекар и књижевник Илија Огњановић Абуказем, наговоривши га да се прихвати издавања Јавора, па Јоцић штампа прве бројеве часописа. Његова трговина и папирница налазила се на броју 16. Јоцић је издавач Стражилова и Миленка Грчића. Удруживши се за Ђорђем Ивковићем, већ 1880. објављује књигу Босиље, са напоменом: „дарак деци”. Пазио је на квалитет хартије, а насловне стране његових издања су права уметничка дела. Тако је за књигу Бранкових песама, са 36 илустрација и повезом у злату, добио сребрну медаљу са дипломом на Индустријској изложби у Трсту. Издавао је приручнике и уџбенике из педагогије, економије, права, медицине и других области. На 25. годишњицу рада повукао се из посла, оставивши радњу и штампарију Милану Ивковићу, а касније ју је и он препродао. Место у новосадском књижарству у Милетићево време имао је и петроварадински Немац Игнац Фукс (1828-1877), који је 1850. затражио дозволу од градских власти да се пресели у Нови Сад и ту започне књиговезачку делатност, што му је и одобрено. Помињемо га као јединог издавача који је живео и радио у Дунавској улици (бр. 14, према неким подацима), а да није припадао српском издаваштву: штампао је јефтине и јадне провладине листове.
На крају, немогуће је не поменути породицу Ивковић, коју велики хроничар српског књижарства, неумрли Петар Јоновић, назива династијом: „Кућа на броју 10 је дом Ивковића: врсних штампара, књиговезаца, књижара, рестауратора и трговаца књигом.” Интересантно је да је и претходни власник куће, адвокат и новинар др Стеван Павловић, био везан за штампу и издаваштво: уређивао је дуговеки лист Наше доба.
Ђорђе Ивковић (1856-1920) из Сомбора је дошао у Нови Сад, где се занату учио у „Књижари Браће Поповић”. Због велике вредноће и способности, примио га је Лука Јоцић за ортака. Године 1895. од Арсе Пајевића је купио штампарију и после четири године сели је у своју кућу у Дунавској, коју је купио од адвоката др Стевана Павловића. Наследио га је млађи син Арса, који је име добио по свом куму, Арси Пајевићу. Породица Ивковић и данас у Дунавској улици, на броју 10, има књиговезачку радњу. Истрајава упркос модерним временима. Ивковићима припада и Милан, такође рођен у Сомбору, 1871. У Новом Саду имао је књижару, на углу Дунавске и Змај Јовине, тамо где је концем XVIII века Емануил Јанковић отворио француско-немачку књижару, којом смо и почели ово сећање.
***
На пет језика
Није му успело да отвори књижару и штампарију у Београду, па долази у Нови Сад, где 1790. у кући „Код белог лава”, на углу Дунавске и Змај Јовине, отвара књижару. Баш ону француско-немачку коју је донео из Прага. Књиге су одлично ишле. Новосадска Србадија тога доба је са задовољством читала дела на службеном језику царства – латинском, државном – немачком, европском – француском, православно-братском – руском и пре свега – српском језику.
***
Доба „српске Атинице”
Током српско-мађарског рата, 1848/49, познатог под именом „Мађарска буна”, Нови Сад је потпуно разорен топовима са Петроварадинске тврђаве. После пораза мађарских побуњеника августа 1849. године, живот се полако враћао у опустели и разорени град. Врло брзо, Нови Сад ће не само достићи ранији ниво развоја и степена културе, већ га и надмашити. Било је то доба „српске Атинице”. Српско штампарство, издаваштво и књижарство достићи ће врхунац у овом периоду.
Гледајући је како се лењо испружила, главе наслоњене на Владичански двор, а ногу загњурених у Дунав, човек би тешко могао да претпостави какав значај и улогу је Дунавска улица имала у историји Новог Сада, Пречанске Србије, Србије и српског народа уопште. У вишедимензионалности њеног значаја и мноштву историјских улога, издвојићемо само једно поглавље: од друге половине XVIII до почетка XX века, у најстаријем делу ове улице (од Владичанског двора до улаза у данашњи Дунавски парк), на простору не дужем од 200 метара успешно је радило највише српских штампарија, књижара и књиговезница у целој српској повести. Причаћемо о њима хронолошки – по времену како су се појављивале, и нумеролошки – по бројевима кућа у којима су њихови власници живели и радили.
Почело је са посрбљеним Цинцарем – Дамјаном Стефановићем Каулицијем (1760-1810), који је био родоначелник књижарства у Новом Саду. Породица се из Арада, где је Дамјан рођен, преселила у Нови Сад, у ком надарени момак завршава граматикалне школе. У Будиму, Бечу и Пожуну изучава књиговезачки занат, којим и започиње да се бави, без дозволе власти, у Новом Саду. На месту данашњег Владичанског двора имао је кућу у чијем су приземљу биле књижара и књиговезница, а на спрату стан у ком је живео са породицом. Ангажовао га је и Магистрат, за који је повезивао пореске књижице, а бавио се и трговином књигама.
Из Русије, у коју је често путовао, доносио је (боље је рећи – увозио је) књиге, које је, уз писану препоруку митрополита Стратимировића, продавао широм Карловачке митрополије. Био је и један од првих српских издавача – прва књига коју је издао била је Песни различнија на господскија празници. Покушао је да отвори српску штампарију, али без успеха.
Још значајнији је други посрбљени Цинцар – Емануил Јанковић. Рођен у Новом Саду око 1758, по завршеној Словенско-латинској гимназији владике Висариона одлази у Хале, на студије медицине. Али, књижарство га је више занимало, па више времена проводи учећи овај занат него медицину, од које ће убрзо и одустати. Важно је рећи – у томе можда и лежи тајна Јанковићеве посвећености књижарству – у Халеу постаје најбољи ученик Доситеја Обрадовића, а самим тим следбеник секуларног и рационалног просветитељства. Потреба да што боље овлада вештинама књижарског заната воде га у Беч и Лајпциг. Нарочито много времена проводи у Прагу, где учи код Јана Михала Сама, у Мостецкој улици. После смрти мајстора Сама, Јанковић од његове удовице откупљује француско-немачку књижару.
Иако није добио дозволу за отварање прве ћирилске и српске штампарије, објавио је неколико књига на српском језику и тако постао први савремени српски издавач. Штампао је и први каталог књига – и то оних које је имао у продаји у књижари, али и оних које је набављао са разних страна и продавао. Како није имао дозволу за штампарију, морао је да одустане од намере да покрене и штампа часопис на српском језику.
Централна тачка српског књижарства у добу о којем пишемо била је кућа на броју 1 у Дунавској улици. У њој ће, између осталог, једно време бити – и то до гашења – Српска читаоница. Ова српска институција, основана још 1844, налазила се на истој адреси и у периоду између два светска рата. Током Другог светског рата њен рад је одобрен, што је сматрано чудом, јер српске културне институције и установе нису добијале дозволу за рад мађарских окупационих власти. На првој скупштини током рата, 1942, дотадашњи председник, прота Алимпије Поповић, поднео је оставку, а на његово место је изабран Милан Л. Поповић, новинар, уредник окупационе Нове поште и посланик у мађарском парламенту. По окончању рата, Поповић је стрељан, прота Алимпије постаје први председник Народноослободилачког одбора Новог Сада и нови-стари председник Читаонице. Покушао је да одржи Читаоницу, али ни комунистичке власти за српске институције нису имале слуха: угашена је 1958, односно припојена Градској библиотеци, која се и данас налази на овој адреси.
Арса Пајевић је био Змајев издавач све док се по питању „Туцинданске трагедије” – убиства Мише Димитријевића – нису трајно разишли. Остао је познат као издавач књига за народ и популарних часописа: Невен, Стармали, Илустрована ратна кроника 1877-78, Јавор, Браник, Српски Сион, календара: Орао, Царић и другога. Велики поштовалац „Српске Спарте”, штампао је мноштво дела из Црне Горе, па и прво комерцијално издање Балканске царице књаза Николе. Пајевићева кућа била је дом црногорске аристократије онога доба: Марка Миљанова, сердар Јанка и многих других. Одликован је и од књаза Николе и од краља Александра Обреновића. Пајевићева књижара била је својеврсни национални културни центар у ком су се окупљали многи књижевници, сликари, глумци... Код њега је занат учио Геца Кон, али и други, попут Светислава Цвијановића.
Своју књижарско-издавачку делатност Лука Јоцић (1839-1926) започео је „ни близу књизи”. Овај рођени Сентомашанац био је војник од каријере, али је ту службу напустио у 31. години, када постаје управник добара највеће српске задужбинарке Марије Трандафил. Тиме је уведен у горње слојеве друштва, где се изузетно добро снашао. За издаваштво га је заинтересовао лекар и књижевник Илија Огњановић Абуказем, наговоривши га да се прихвати издавања Јавора, па Јоцић штампа прве бројеве часописа. Његова трговина и папирница налазила се на броју 16. Јоцић је издавач Стражилова и Миленка Грчића. Удруживши се за Ђорђем Ивковићем, већ 1880. објављује књигу Босиље, са напоменом: „дарак деци”. Пазио је на квалитет хартије, а насловне стране његових издања су права уметничка дела. Тако је за књигу Бранкових песама, са 36 илустрација и повезом у злату, добио сребрну медаљу са дипломом на Индустријској изложби у Трсту. Издавао је приручнике и уџбенике из педагогије, економије, права, медицине и других области. На 25. годишњицу рада повукао се из посла, оставивши радњу и штампарију Милану Ивковићу, а касније ју је и он препродао.
Место у новосадском књижарству у Милетићево време имао је и петроварадински Немац Игнац Фукс (1828-1877), који је 1850. затражио дозволу од градских власти да се пресели у Нови Сад и ту започне књиговезачку делатност, што му је и одобрено. Помињемо га као јединог издавача који је живео и радио у Дунавској улици (бр. 14, према неким подацима), а да није припадао српском издаваштву: штампао је јефтине и јадне провладине листове.
